ПРАКСА ЗАСНОВАНА НА ДОКАЗИМА У СРЕДИШТУ ПАРАДИГМАТСКОГ ПРЕОКРЕТА У СОЦИЈАЛНОМ РАДУ?

Приступ праксе засноване на доказима у социјалном раду изазива широк спектар реакција, које одражавају динамику модерних и постмодерних приступа, где се традиционални нагласак на емпиријским методама и објективности суочава са изазовима постмодернистичког скептицизма и релативизма. Полазећи од модела научног развоја Томаса Куна као теоријскоаналитичког оквира, циљ рада је да анализира дебату између модерног и постмодерних приступа поводом праксе засноване на доказима у социјалном раду. Користећи методе анализе садржаја, компаративне и наративне анализе, као и синтезе, рад се фокусира на текућу дебату као израз кризе и сукоба између ових двеју парадигми, узимајући у обзир њихове основне онтолошке, епистемолошке, методолошке и аксиолошке поставке. Приказује се развој праксе засноване на доказима кроз сукцесију стадијума нормалне науке и кризе, а затим дискутују основни модернистички и постмодернистички аргументи, чиме се отвара питање импликација овог сукоба на примену и даљи развој приступа праксе засноване на доказима у социјалном раду. Закључује се да, упркос привидној непомирљивости ових приступа, њихова критичка интеракција, осветљена кроз Кунове идеје о научним парадигмама, игра кључну улогу у развоју праксе засноване на доказима.