NEOLIBERALNA DEREGULACIJA KAO BIOPOLITIČKA PARADIGMA SAVREMENOG KAPITALISTIČKOG DRUŠTVA
Osnovni zadatak ovog rada sastoji se u analizi neoliberalne deregulacije - i to neoliberalne deregulacije kao biopolitičke paradigme savremenog kapitalističkog društva. U radu se polazi od stava da se politička strategija deregulacije jasno može demaskirati kao promena smera i domena državne interve...
Gespeichert in:
Veröffentlicht in: | Sociologija 2017-01, Vol.59 (1), p.43 |
---|---|
1. Verfasser: | |
Format: | Artikel |
Sprache: | bos |
Schlagworte: | |
Online-Zugang: | Volltext |
Tags: |
Tag hinzufügen
Keine Tags, Fügen Sie den ersten Tag hinzu!
|
Zusammenfassung: | Osnovni zadatak ovog rada sastoji se u analizi neoliberalne deregulacije - i to neoliberalne deregulacije kao biopolitičke paradigme savremenog kapitalističkog društva. U radu se polazi od stava da se politička strategija deregulacije jasno može demaskirati kao promena smera i domena državne intervencije odnosno kao svojevrsna reregulacija, s obzirom da se u neoliberalizmu zapravo radi o pomeranju od državnog intervencionizma ka upravljanju koje omogućava tržište. Neoliberalna premisa deregulacije ne implicira manjak državne intervencije uopšte, većpre manjak državne intervencije u ekonomiji uz istovremeno omogućavanje toj istoj (tržišnoj) ekonomiji da napreduje. Meðutim, navedeno nije (samo) posledica stvarno postojećeg neoliberalizma, koji bi se u praksama njegove implementacije značajno udaljio od onoga što bi se uslovno moglo nazvati postulatima neoliberalne teorije. Prateći argumentaciju Mišela Fukoa (Foucault) postaje jasno da je neoliberalizam već u svom teorijskom i idejnom jezgru nova tehnologija upravljanja, s obzirom da se značajno udaljava od političkog principa puštanja tržišta da deluje kao samoregulatorni mehanizam, odnosno od liberalne premise laissez-faire. Ovo pomeranje ne implicira samo promene u ekonomiji liberalizma, koliko u liberalizmu kao veštini vladanja ili doktrini upravljanja. Ujedno, u radu se apostrofira da bez obzira na eroziju državnog suvereniteta, biopolitička organizacija moći nad životom u eri neoliberalizma ne samo da nije nestala, već je poprimila novu globalnu i hegemonističku formu. Nije to više biopolitika pojedinačnih populacija, koja ima jasno omeðene granice. Ona je sada sveukupna organizacija moći nad životom - ona koja upravlja „bez upravljanja" - jer barata ljudskim apiracijama, željama, srećom, strahovima, itd., internalizujući se kao globalni zdrav razum, neupitni modus vivendi i globalni režim istine. |
---|---|
ISSN: | 0038-0318 2406-0712 |
DOI: | 10.2298/SOCI701043K |