Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића

Четврт века, од 1921. до своје смрти 1946, Веселин Чајкановић бавио се реконструкцијом претхришћанске религије Срба и притом, од самог почетка, обраћао нарочиту пажњу на посебан значај вука у српској традицији; на крају, дошао је до закључка да се српски врховни бог своди на митског родоначелника, првобитно замишљаног у териоморфном, вучјем обличју. Таква, тотемистичко‑манистичка интерпретација данас је тешко прихватљива. Чајкановићу је промакла битна чињеница која одређује место вука у традиционалној слици света од најранијих времена, у најмању руку од млађег палеолита: вукове људи перципирају као колектив, чопор, јер они спадају међу најдруштвеније животиње, са строго успостављеном хијерархијом и функцијама унутар дате заједнице, а то је људима, с једне стране, омогућило да их присвоје – наметнувши се за вођу крда човек је, много пре свих осталих животиња, припитомио вука, претворивши га у пса – а с друге им је дало повода да се сами поистовећују са вуковима, подражавајући организацију вучјег чопора у лову и доцније у рату. Код индоевропских народа, по том обрасцу обучавали су се младићи у склопу своје ратничке иницијације. Обука је трајала више година и могла се завршити слањем целе једне генерације младих ратника у туђину, ради извиђања и запоседања нових територија. Спомен на овакве дружине, њихово преодевање у вукове и „вучје“ понашање, остао је у фолклорном лику ликантропа‑вукодлака, који је Чајкановић погрешно поистовећавао са вампиром као живим мртвацем. За прасловенско доба реконструише се епски лик кнеза‑вешца, одражен код Руса у Всеславу Полоцком – Волху Всеславјевичу, а код Срба у деспоту Змај‑Огњеном Вуку. Неки његови елементи, као метеоролошка магија и улога „Вучјег пастира“, везали су се у српском народном предању за принца Растка Немањића, доцнијег архиепископа и националног светитеља Светог Саву.