Pregled metoda za utvrđivanje broja faktora i komponenti (u EFA i PCA)

Premda veoma popularna, faktorska analiza (i analiza glavnih komponenti) (pre)često je pogrešno korišten statistički postupak. Jedan od tipičnih izvora grešaka tiče se donošenja odluke o broju dimenzija koje treba zadržati. Iako su postupci za određenje ovog broja značajno uznapredovali, većina autora i dalje se pridržava zastarjelih i nepreciznih metoda, što kompromituje validnost istraživanja i usporava naučni razvoj. Ciljevi ovog rada su da na uzorku domaćih članaka utvrdi zastupljenost pojedinih metoda za utvrđivanje broja dimenzija i da prezentuje pregled tih metoda i ilustruje njihovu (ne)preciznost, uz prijedlog adekvatnijih postupaka. Nalazi evaluacije, sprovedene na domaćim člancima (dostupnim na internetu) i objavljenim od 1995. do polovine 2012. godine, u kojima su korištene faktorska ili analiza glavnih komponenti (139 članaka iz 25 časopisa), sugerišu da veliki procenat (29.50%) autora uopšte ne specifikuje metod za određenje broja dimenzija i da većina za ovo koristi demonstrabilno neprecizne postupke, poput Kaiser- Guttmanovog k.k. > 1, Cattellovog scree testa ili njihove kombinacije, pri čemu je najrobusniji postojeći postupak, paralelna analiza, samostalno ili u kombinaciji sa drugim postupcima, korištena u svega 5.03% slučajeva. Slijedeći ove nalaze i oslanjajući se na rezultate k.k. > 1 postojećih sistematičnih simulacionih studija, dat je opsežan pregled paralelne analize, k.k. > 1 pravila, scree test, MAP i Hull postupaka i prikazano je nekoliko primjera koji na 'minimalno tehnički način' demonstriraju neefikasnost najpopularnijih postupaka i ukazuju na robusnije alternative. Na kraju, date su i preporuke za primjenu i kombinovanje postupaka za određenje broja faktora i komponenti, sa akcentom na paralelnu analizu Likertovih ajtema.