ПРИМЕРИ ЕВРОПСКИХ ИЗВОРА НА РОМАНСКИМ ЈЕЗИЦИМА У СЛУЖБИ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ ЛЕСКОВЦА И ОКОЛИНЕ

Период успостављања плодних трговинских веза између Османског царства и Европе, од 15. до 18. века, представља заправо период када су многи изасланици и путописци писали у својим извештајима о Балкану, па тако и о југу Србије, који је у то доба био под туђинском влашћу. Говорећи о изворима значајним за проучавање Лесковца и околине, можемо рећи да они представљају плодну и веома разноврсну грађу и можемо их категорисати у релације о путовањима, путничке дневнике, хронике, епистоле, речнике и пописе. Њихова драж је утолико већа што су написани на различитим европским језицима. Највећи број извора је на латинском језику, док је одређени број извора написан и објављен и на другим романским језицима, попут француског, шпанског, португалског, као и на варијететима староиталијанског језика. Та чињеница расветљава нека нова истраживања која превазилазе досадашње закључке базиране само на анализи османских и ћириличких извора и отвара врата неким новим истраживањима заснованим на проучавању извора на романским изворима који су важна сведочанства и важан део културне баштине југа Србије.