ИСЛАМСКИ ФАКТОР У АТЛАНТИСТИЧКОЈ ГЕОПОЛИТИЧКОЈ КОНЦЕПЦИЈИ

Простор Евроазије је одувек био полигон за надметање сила мора и сила копна, о чему нам доказе даје историја, а указује Спајкменово, Мекиндерово и схватања других аутора геополитичких теорија повезаности евроазијског простора у борби за светску доминацију. Цивилизацијски стереотипи о идеолошкој и традиционалној сукобљености хришћанске и исламске цивилизације не могу у довољној мери објаснити повремене партнерске аранжмане између великих сила западне (пост)хришћанске цивилизације и верско-политичких центара исламске цивилизације. Кључ за разумевање повременoг склапања геополитичких савеза великих сила са исламским фактором (исламске државе, исламски недржавни актери), налази се, пре свега, у разумевању природе односа великих сила на глобалном и регионалном нивоу. Они су резултат сталне геополитичке борбе, у којој је улог цео свет, а деловање на појединим географским просторима дефинише се у односу на општи циљ. У таквим условима, политике великих сила, али и њихови савезници, често се мењају у разним регионима света. Уважавајући цивилизацијске поставке у објашњавању друштвених појава, објашњење овог феномена требало би, ипак, потражити у сфери рационалних и реалних геополитичких интереса великих западних сила усмерених ка различитим светским просторима, као и на улогу исламског фактора у њиховим геополитичким концепцијама, у остварењу глобалне доминације и контроле светских енергената. Стога, овај рад, путем анализе утицаја појединих аспеката атлантистичке геополитичке концепције и њених носилаца на исламски фактор, у стварности, настоји да кроз интересе и циљеве осмотри и ближе објасни значај исламског фактора.