Ne poznaješ Ibišu Prhuta?

Okomito pobodena kamena ploča, onako od sebe, odvraćala je maticu Jošanice da ne potkopa temelj Zulfovoj kući. Susjedi bili kuću sagradili došljaku Zulfu. Ko kamen, ko gredicu, ko crijep - nikla tu skraja, malehna, s namjerom da ne bude nikom na smetnji. Ipak, moglo se naći i onih što su priželjkivali da Zulfo nekud nestane, kako je odnekud i došao – ti su stalno i slutili da će Jošanica, ipak, kad - kad bude, Zulfovu sirotinju razvući do Crnoga mora. Ali, Jošanica nikako da skupi snagu sa brdskih otrka, gore, te da što okrnji okomitoj ploči, a prvo njoj mora. Kućica Zulfova, slična razumnu stvoru, čvrsto se uhvatila za tlo, kao da živa duša ne pamti otkad je tu, uspravila se pa nekako viša došla, prkosila i Abidaginoj dvokatnici. U nju, bogami, navraćao je i bjegunac Bajram Hodžić, kurjačina ona, jeo hljeba, a u Abidaginoj nije. A Zulfo pred svakim zemlju grizao, poricao. Nije, pa nije. Zbog nove narodne milicije.