Kula

Jedna Žena dođe na učilište. Htjede otkriti tajnu života i uzroke smrti. Čim uđe u aulu, zgrabiše i zarobiše je neki divlja izgleda i počeše siliti da ubija. Aula bijaše puna tjelesa; mrtvih, smežuranih poput prljavo-ovlaženog kartona. Množina zdepastih proganjala je sve što stajaše. Nekoliko ćelavih jajoglavaca strijeljahu sve nove redove mladih šútnih poput papirnatih lûtaka; njihovi nečujni pucnjevi kosili su bezglasne, koji širom otvorenih velikih očiju i usta stisnutih u nevidljivu crtu padahu kao snopovi perforiranih i isjeckanih traka. Otrgnuvši se, Žena je bježala ravnodušno preskačući bezlične lešine, koje se uvijahu kao polunapuhane vrećice; raspuknuta poneka odavaše pustoš i prazninu. Strka i smrt carevaše po dugim uskim knjižnicama, nakrcanim zlatnim uvezima, i bezbrojnim dvoranama gdje ležahu tisuće odbačenih stvari, niz koje je katkad klizio debeli prah. Trčala je i spoticala se, padala i dizala po hodnicima nagruvanim prašnjavim slaganim papirima, iskrzlim registratorima, koji poput dalekovodnih stupova bijahu vezani nitima paukovih mreža. Ormari crnih stakala škripavo stenjući naginjahu se prema Ženi želeći je strti.